Televizija kao deo telekomunikacija postoji preko 60 godina,a pre više od 20 godina počela je da se razvija digitalna televizija.

Možemo reći da imamo tradicionalnu i digitalnu televiziju, pri čemu pod tradicionalnom podrazumevamo analognu televiziju a digitalna televizija  je u stvari digitalizovana tradicionalna televizija.

Signal iz televizijskog studija se mrežom mikrotalasnih linkova prenosi do predajničkih lokacija. Kod analogne televizije signali slike i tona se prenose odvojeno, za emitovanje slike se koristi amplitudna modulacija - AM, a za ton frekventna modulacija - FM. Kod digitalne televizije slika, ton i dodatni podaci se prenose zajedno u jednom digitalnom televizijskom signalu tj. nizu podataka (engl. data stream).

Digitalni signal je deo tradicionalne televizije već duži niz godina, najpre se pojavio u uređajima kao što su test generatori i karakter generatori. Kasnije je bio sve zastupljeniji,pojedini uređaji su bili digitalni pa je trebalo signale iz analognih uređaja pretvarati u digitalne pomoću A/D konvertera, a signale iz digitalnih pretvarati u analogne pomoću D/A konvertera. Digitalna televizija podrazumeva digitalizaciju celog televizijskog lanca, od kamere i mikrofona kao izvora televizijskog signala, do TV prijemnika kao poslednjeg elementa u lancu.

Za digitalizaciju televizije razvijeni su određeni standardi za obradu slike i tona, kompresiju, digitalnu modulaciju. Oznaka standarda koji je razvijen od strane DVB Projekta je DVB-T (engl.Digital Video Broadcasting - Terrestrial). Koriste se dve oznake za zemaljsku digitalnu televiziju DVB-T i DTT (engl. Digital Terrestrial Television). Digitalni signal je formiran prema MPEG-2 standardu koji u sebi sadrži signale slike, zvuka i dodatnih podataka. Za zemaljsko emitovanje je usvojena OFDM (engl.Orthogonal Frequency Division Multiplexing) modulacija. Kod ove modulacije se u jednom RF kanalu smesti u ravnomernom rasporedu nekoliko hiljada podnosilaca, a svaki od njih se digitalno moduliše i prenosi jedan deo celokupnog digitalnog signala. Pošto se radi o digitalnom kodovanju ova tehnika se često naziva i COFDM (engl. Coded Orthogonal Frequency Division Multiplexing). Ovakvim načinom prenosa u jednom RF TV kanalu širine 8 MHz može se ostvariti brzina prenosa od 20 Mb/s, što je dovoljno za emitovanje nekoliko SDTV programa ili jednog HDTV programa.

Svetlost koja ulazi objektiv kamere i zvuk u mikrofon su još uvek analogni. Svetlost iz TV monitora i zvuk koji čujemo su analogni po svojoj prirodi. Zašto onda koristimo digitalni signal kada počinjemo sa analognim svetlom u studiju i završavamo sa analognim svetlom iz TV prijemnika? Zato što nam digitalni signal daje veliku slobodu obrade slike i zvuka, kompresije, otporniji je na smetnje i daje nam mogućnost prenosa više TV programa u jednom RF kanalu.